Crno-bijeli vasar u mojim ocima
I stvarno ne mogu docekati da ovaj jesenji vasar ode iz mog malog grada.Previse sarenila,previse vremena za cekanje,previse tuge u tim svim bojama.Muzika glasna odjekuje u usima,a ubija u dusi.Previse djecijih osmijeha,previse nasmijanih ljudi,a ja sama.Hodam u krug i sve gora i gora pocinjem shvatati kakav zivot stvarno imam.
A cim zaveju snjegovi,i pahulje krenu padati na rumeno lice,na mjestu sarenog vasara stize bijeli led i hladna zima.Tad u moj mali gradic,na moju malu scenu dolazi neko ko me vise nece ciniti usamljenom.On.Kad krenu pjesmice i ukrasi po tom gradicu,ja ponovo dobijam neku nadu.Nadu da necu biti sama?Pa da opet na tom ledu i pahuljama stanes pored mene,cvrsto me zagrlis i nedas nikome.Kako ce to sve izgledati nakon toliko vremena?
Ah a ko ce to docekati.Sareni vasar se tako oduzio.
On nije sve moje?
I mrzim kada kazu "on je sve moje".Znam,i sama sam to govorila nekada,kada sam bila slijepo zaljubljena.Sada nakon dosta vremena sve vidim.Nije on sve moje.Moji najdrazi,ljudi koji me vole i dali bi zivot za mene,su moji.Samo moji.Moje uspomene nisu njegove.Mogu me vezati za njega,ali nisu njegove.Moje srce sto pati je samo moje,i nicije vise.Ali,on je neko ko je imao kljucic od tog mog srca i mogao ga je razgledati.On nije sve moje,ali ima nesto sto nijedno bice nece imati za mog kratkog malog zivota.Ljubav na nacin na koju sam njemu pruzila.U potpunosti.Niko nikada nece takvim koracima koracati mojim snovima.On zauvijek ima nesto moje,nebitno koliko godina daleko.On nije sve moje,ali ja nikada necu prestati vjerovati i nadati se.Jer to je nesto sto je stvoreno da se desi jedanput.
On nije sve moje,ali i dalje bih dala i ovaj zivot za njega.
