I od tada ništa nije isto...

Okruzena milionima ljudi,a sama.

I ne mogu.I ne ide.U svakom trazim nesto tvoje.Mnogi su tu za mene,mnogi bi sve dali da im poklonim sebe,barem na tren.Nijedan nema tvoj osmijeh,tvoje oci,tvoj glas od kojeg drhtim.Od kojeg se gubim.Nijedan nema tvoje mane.U svakom pokusavam naci makar maleni dio tebe.Nijedan me ne nasmijava kao ti,a u istom trenu nervira.NIjedan me ne cini tako ljubomornom,a opet tako ponosnom.Nijedan nije toliko razlicit od mene,a opet savrsen kao ti.Svaki proba zaviriti u moje srce,ali ne moze od previsokih zidova koji se ruse samo na tvoj znak.I fali mi sve to,znas?Znas!Pored njih sam tako prazna i hladna.Okruzena milionima ljudi,a sama.Sve to prodje znam,ali ovo vec predugo traje,i zabrinjava me.Zabrinjavam sama sebe.Dokle ljudi mogu?

[Odgovori]

Predivan tekst.
Na žalost ima ljudi koji nikada nisu tako nešto osetili i doživeli...ljubav.

[Odgovori]

Proci ce te, samo polako. Treba vremena... Ja sam jedva prevazisao slicnu krizu i jos me malo drzi kad je ponovo sretnem. Pozelio bih hiljadu puta da je zagrlim kad je vidim. Ali, uhvati me bijes, jer je pored drugog, i onda to odbacujem od sebe...

Pozdrav.

[Odgovori]

Hvala.Ja vjerujem da se sve u zivotu desava sa razlogom.